Ana Kozlova, enfant terrible savremene Rusije, već svojom prvom knjigom Plačljivica stekla je kritičarski epitet lidera ultrašokantne književnosti. Tu slavu je opravdavala narednim knjigama, kandidovanim za prestižne nagrade. Roman Ljudi čiste savesti bio je finalsit „Nacionalnog bestselera” 2006. godine.

Kozlova hrabro, čiste savesti uvodi čitaoce u skupštinsko zdanje, u kojem njeni junaci grade državnu i političku karijeru, a zatim prikazuje privatni život tih visokih funkcionera, partijskih lidera – ogrezao u alkoholu, drogi i seksu. Ti mladi intelektualci znaju kako se održati na državnim jaslama, živeti na visokoj nozi, u statusu privilegovane elite.

Postmodernističko pismo ovog romana naglašene ironije (počev od naslova knjige!), omogućilo je Kozlovoj da neobično živo i zanimljivo, ekstravagantnom naracijom obelodani neslućenu istinu o stvarnosti s pošetka XXI veka.

Sadržaj >>PDF

Francuski pisac Patrik Laper postao je poznat svetskoj čitalačkoj publici tek kada je dobio prestižnu nagradu „Femina“ 2010. godine za roman Život je kratak, a čežnja beskrajna. U njemu nam Laper prenosi dijalektiku milosti i patnje kroz niz čulnih i poetičnih stanja, gradeći priču na repetitivnoj strukturi zahvaljujući kojoj podseća na neku lepu muzičku melodiju. Francuska kritika ga je poredila sa Prustom i sa opatom Prevoom.

Iza ovog poetičnog  naslova, koji zvuči kao taoistički manifest, krije se istančan i čist  roman o ljubavi. Roman Život je kratak, a čežnja beskrajna govori o savremenom svetu ne odričući se onoga što nikada i ne stari – savremeni su dekor i ton, bezvremena je ljubav koja povezuje Luja i Noru, ljubav opsesivna, naelektrisana, koja kao takva prenaglašena, postaje fatalna. Patrik Laper ne piše o tome na dramatičan način, daleko od toga, već nam daje jednu komediju, obojenu i ozbiljnim i prefinjenim tonovima, u kojoj podjednako mesto zauzimaju humor, blagost, odbijanje teškoće življenja, ali i patnja i bol.

Ova neuravnotežena hronika je, čas nežna, čas gnevna, balada o Novom Sadu,
gradu koji se nenadano zaljuljao trajno gubeći neophodni balans. Pričina o nekim osobama kojih više nema, ispovedanje o nekom vremenu koje je nepovratno nestalo, nagađanje o trenucima kada sve treba da se privede nekom kraju kao u matematičkoj jednačini.
Ponekad je i odviše nalik na oporuku kako iznova uspostaviti jednom izgubljenu ravnotežu. Nalik poslednjoj želji da bilo ko može, jednog dana, ponovo da se nasmeši.

Sadržaj  >> PDF